Реаговање Вишег јавног тужилаштва у Београду од 30. јула 2026. године не представља академски утемељену правну полемику, већ непримерен покушај јавне дисквалификације судије због одлуке донете у вршењу судијске функције. Посебно је правно неприхватљиво да се непостојање правног лека против одлуке судије користи као наводни доказ „самовоље“, јер Устав изричито прописује да судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку. Коначност једне судске одлуке није недостатак који тужилаштву даје право да је преиспитује путем саопштења, већ законска последица поделе процесних овлашћења коју су сви државни органи дужни да поштују.
Позивајући се на члан 152. Законика о кривичном поступку, ВЈТ само побија сопствену тезу, јер та одредба изричито говори о вероватноћи проналажења окривљеног, трагова кривичног дела или предмета важних за поступак. Не захтева се да кривично дело пре претреса буде доказано, али се не може тражити проналажење трагова кривичног дела ако образложени захтев не садржи чињеничну основу која указује да је такво кривично дело уопште могло бити учињено, нити везу између тог дела, места претресања и предмета који се траже. Супротно тумачење претворило би претресање у недопуштену истражну експедицију у којој би се најпре задирало у Уставом зајемчену неповредивост стана, а тек потом разматрало да ли уопште постоји кривично дело.
Члан 152. ЗКП-а не може се читати изоловано од чланова 5. и 6. истог законика, према којима се радње кривичног гоњења предузимају ради провере основа сумње, а јавно тужилаштво је дужно да кривично гоњење предузме када такви основи постоје. Такође, члан 155. ЗКП-а не предвиђа било какав, већ образложени захтев јавног тужиоца, док наредба суда мора да садржи разлог претресања, што подразумева стварну судску оцену законских претпоставки, а не механичко потврђивање тужилачке воље. Када постојање законом прописане последице представља елемент бића конкретног кривичног дела, судија има и право и дужност да оцени да ли су у захтеву наведене бар чињенице које посредно указују да је тај елемент остварен.
ДА ЛИ СУДИЈА СМЕ ДА СУДИ?
Према необичној терминолошкој конструкцији Вишег јавног тужилаштва, судија за претходни поступак наводно не „суди“, већ само „одлучује“, па би се ваљда из те језичке разлике могло извести да је дужна да захтев тужилаштва беспоговорно одобри. Устав Републике Србије, међутим, не оставља простор за такву софистику: судија је независан и суди на основу Устава, закона и других важећих извора права, а забрањен је сваки непримерен утицај на судију у вршењу судијске функције. Када одлучује да ли ће државним органима дозволити улазак у нечији стан и претресање, судија врши судску власт и штити основна права грађана — она није административни оверитељ тужилачких захтева.
Посебно је забрињавајуће и опасно да се Више јавно тужилаштво у Београду судији обраћа покровитељским упозорењем да би „требало да познаје ЗКП“, чиме јој се посредно оспоравају и стручност и право да независно врши судијску функцију. Правни аргументи побијају се правним аргументима, а не јавним дисциплиновањем судије, проглашавањем њене одлуке самовољом и свођењем озбиљног уставноправног питања на цепидлачење око употребе глагола „судити“ и „одлучивати“. Оваква рогобатна аргументација, лишена системског и уставносагласног тумачења правних норми, показује изузетну институционалну неозбиљност — управо ону која се, нажалост, од јавних иступа овог тужилаштва већ могла очекивати.
Главни одбор Синдиката судске власти