У правосуђу, на првој линији одбране правосудних институција, налази се „служба“ Правосудне страже. Неопремљена, ненаоружана, без елементарних средстава за рад, односно адекватних интервентних средстава принуде, уз неадекватан статус и уговоре на одређено време који неретко трају унедоглед.
Стражари би требало да буду бастион безбедности правосудних органа и да, као што сама реч „стража“ говори, попут сличних служби широм света, одају утисак способности, професионалности, организованости и службе од интегритета.
Уместо тога, они који треба да штите правосуђе често су остављени без онога што је неопходно да би заштитили и себе и друге.
Стражари су неретко вређани, вербално и физички нападани на радним местима, али и ван њих, управо због посла који обављају. Савесно и одговорно, свакодневно „стављају главу у торбу“ зарад безбедности свих запослених, али и грађана који бораве у правосудним институцијама.
Посао правосудног стражара је тежак и исцрпљујући, како физички тако и психички, уз сталну могућност да буду принуђени да ризикују сопствени живот зарад очувања безбедности штићених лица и објеката.
И све то за практично најпопуларнију српску плату звану – „минималац“.
Плату која је све само не зарада примерена и еквивалентна послу, одговорности и ризицима које рад правосудног стражара носи.
ГОЛОРУКИ НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ОДБРАНЕ
Још један напад на припаднике Правосудне страже догодио се ове, 2026. године, када су двојица колега повређена приликом физичког напада у згради суда.
Овај инцидент посебно забрињава јер двојица голоруких колега нису успела да зауставе и одбију физички напад, што неминовно намеће питање шта би се догодило у некој потенцијално далеко опаснијој ситуацији – уколико би се на вратима суда појавило наоружано лице одлучно да употреби оружје.
Велики број правосудних стражара нема службено оружје, иако прописи који уређују рад и опремање Правосудне страже предвиђају наоружање и средства неопходна за обављање њихових послова.
Како очекујемо да неко буде прва линија одбране суда ако му нисмо дали ни основна средства да ту одбрану спроведе?
Не знам шта је још потребно да се догоди како би се министри, председници судова и други одговорни у држави пробудили из сна и испливали из „поплаве неодговорности“ која директно угрожава животе људи.
Потребно је коначно схватити да одговоран приступ решавању проблема и статуса Правосудне страже није ствар политике, већ професионалности, безбедности и здравог разума.
БОЉЕ СПРЕЧИТИ НЕГО ЛЕЧИТИ
Да подсетим, пре само неколико година масовна убиства у школама посматрали смо као нешто што припада неком далеком „Дивљем западу“.
А онда се догодио „Рибникар“.
Не треба нам још једна трагедија да бисмо тек након ње почели да се питамо шта је могло да буде учињено раније.
Безбедност се не гради после трагедије. Безбедност се гради тако што се трагедија спречава.
Као професионалац, увек сам сматрао да је, како стара изрека каже, боље спречити него лечити.
Зато је време да коначно дочекамо реформу Правосудне страже: јасно дефинисана звања и статус правосудних стражара, адекватно уређен положај службених лица и државних службеника, заснивање радног односа на неодређено време тамо где постоји трајна потреба за радом, пристојније зараде, одговарајућу опрему и средства за рад, као и савремен нормативни оквир који ће одговарати стварним безбедносним ризицима.
Синдикат судске власти ради на предлогу новог правилника који ће уредити положај и рад Правосудне страже и који ће бити достављен Министарству правде на разматрање, са очекивањем да овај проблем коначно буде озбиљно сагледан и да неопходне измене буду усвојене.
Правосудни стражари не траже привилегије.
Траже услове да могу да обављају посао због којег су постављени на прву линију одбране правосуђа – да заштите судове, запослене, странке и грађане.
Игор Јончић
Правосудни стражар
Други основни суд у Београду