Питање измена Закона о Правосудној академији не сме се свести на дилему да ли је Правосудна академија потребна или не. Квалитетно, системско и континуирано стручно усавршавање будућих носилаца правосудних функција несумњиво је неопходно. Право питање је, међутим, какву улогу Правосудна академија треба да има у систему приступа судијској и јавнотужилачкој функцији.
Правосудна академија треба да буде институција стручног оспособљавања, али не и институција која ће практично одлучивати ко може, а ко не може да уђе у правосуђе. Уколико завршетак њеног програма постане фактички неопходна „улазница“ за правосудну функцију, Академија престаје да буде само образовна институција и постаје један од кључних чинилаца у систему селекције кандидата. Тиме се неизбежно отвара и питање односа таквог система према уставној улози и надлежностима Високог савета судства и Високог савета тужилаштва.
СТРУЧНОСТ СЕ НЕ МОЖЕ СВЕСТИ НА ЈЕДАН ПРОГРАМ
Основни критеријум за приступ правосудној функцији мора бити стручност кандидата. Међутим, стручност се не може поистоветити са завршетком једног конкретног програма, нити се једном формалном путу може унапред дати већа вредност од дугогодишњег практичног рада, знања и професионалног искуства.
Управо због тога посебну пажњу заслужује положај људи који већ раде у правосуђу. У судовима данас ради велики број судијских помоћника који су се професионално определили за правосуђе и који годинама раде на сложеним предметима, свакодневно примењују материјално и процесно право, прате развој судске праксе и учествују у изради нацрта судских одлука.
СУДИЈСКИ ПОМОЋНИЦИ НИСУ „ДРУГИ ПУТ“ – ОНИ СУ ДЕО ПРАВОСУЂА
Рад судијских помоћника није помоћни рад у техничком смислу. Они представљају важан стручни капацитет судова, а квалитет њиховог рада свакодневно је видљив и проверљив. Њихов рад контролишу и усмеравају судије, њихови нацрти одлука пролазе стручну проверу, а знање стичу решавајући конкретна правна и чињенична питања.
Многи од њих годинама раде у истим правним материјама и поседују практично искуство које се не може стећи искључиво кроз формални програм обуке. Они познају судску праксу, процесну дисциплину, начин вођења поступка и стварне проблеме са којима се судови свакодневно суочавају.
Због тога се њихово искуство и квалитет рада не могу ставити у други план само зато што нису прошли одређени институционални програм. Ако су људи године свог професионалног развоја уложили управо у правосуђе, оправдано је поставити питање да ли њихову могућност избора на правосудну функцију треба суштински условљавати завршетком једног конкретног програма.
Не можемо говорити о унапређењу квалитета правосуђа, а истовремено занемаривати људе који су квалитет свог рада годинама доказивали управо унутар тог система.
ПРАВОСУЂЕ СЕ НЕ УЧИ САМО ИЗ УЏБЕНИКА
Судијска професија је специфична и не може се у потпуности научити из уџбеника. Значајан део знања стиче се свакодневним радом, решавањем конкретних предмета, праћењем судске праксе, разумевањем организације суда и непосредним суочавањем са проблемима функционисања правосудног система.
Зато је потребно јасно раздвојити функцију стручног оспособљавања од питања избора на правосудну функцију. Завршетак програма Правосудне академије не би смео да постане једини начин доказивања стручности кандидата, док се претходно искуство и резултати рада у правосуђу морају адекватно и објективно вредновати у поступку избора.
Правосудна академија може и треба да буде снажна институција образовања и стручног усавршавања. Али јачање Академије не сме значити потцењивање знања и искуства људи који су се годинама доказивали у самим судовима.
Александра Арнаутовић
виши саветник Апелационог суда у Крагујевцу